Ima­ti jed­nog dru­ga za ži­vo­ta, ka­žu, pra­vo je bo­gat­stvo, a dru­že­nje ko­je 52 dru­ga nje­gu­ju ci­je­log ži­vo­ta, je­dan od njih, umjet­nik Ra­de Bo­lje­vić od­lu­čio je da ovje­ko­vje­či neo­bič­nom iz­lo­žbom sli­ka pre­to­če­nih ne na plat­nu već u knji­zi sim­bo­lič­nog na­zi­va „Dru­ži­će­mo se još”. Su­šti­na iz­lo­žbe je, is­ti­če Ra­de Bo­lje­vić da sli­ke, od­no­sno knji­ga na­sta­vi da ži­ve čak i kad njih ne bu­de bi­lo.
- Ni­je slu­čaj­no sta­vljen baš ovaj na­slov knji­ge „Dru­ži­će­mo se još”, jer kad nas ne bu­de, bi­će sli­ke, od­no­sno knji­ga. Sve u umjet­nič­kom svi­je­tu ima ne­ku sim­bo­li­ku. Na­mjer­no smo iza­bra­li i po­sled­nji dan 2014. go­di­ne da u No­vu go­di­nu uđe­mo sa no­vom ener­gi­jom i pla­no­vi­ma. Go­di­na­ma se već oku­plja­mo u re­sto­ra­nu „Pod vo­lat” pa je i iz­lo­žba mo­ra­la bi­ti ov­dje pred­sta­vlje­na. Ni­ko od nas ni­je iz­o­stao ovo­ga pu­ta. Pje­va­le su se sta­ro­grad­ske pje­sme, či­ta­li sti­ho­vi, je­lo se, pi­lo, smi­ja­lo, ka­ko to ina­če i bi­va kad se oku­pi­mo, a oku­plja­mo se sva­ko­dnev­no. Ta­ko će bi­ti i ubu­du­će, na­še se dru­že­nje na­sta­vlja - po­ru­čio je Bo­lje­vić.
Ka­ko je ka­zao, ko god je pre­li­stao knji­gu, pre­po­znao je bar ne­ko­li­ci­nu li­ko­va iz nje jer je ri­ječ o nji­ho­vim por­tre­ti­ma, i auto­por­tre­tu umjet­ni­ka.
Mje­sto u knji­zi pro­na­šao je i por­tret Da­u­ta Re­dže­pa­gi­ća, jed­nog od 52 dru­ga ko­ji je ro­đen u Re­dže­pa­gi­ća ku­li, naj­sta­ri­joj ku­ći na Bal­ka­nu.
- Od­mah do mo­je fo­to­gra­fi­je, sto­ji i fo­to­gra­fi­ja ovog im­pre­siv­nog iz­da­nja ku­će u ko­joj sam ro­đen, Re­dže­pa­gi­ća ku­le, ko­ja je spe­ci­fič­na po mno­go če­mu, a po­naj­vi­še po go­di­ni sta­ro­sti. Naj­sta­ri­ja je ku­ća na Bal­ka­nu. Oti­šao sam u Nje­mač­ku na go­di­nu, dvi­je, a ostao 47 go­di­na, me­đu­tim, ono što je uvi­jek ne­pro­la­zno je­ste lju­bav pre­ma za­vi­ča­ju, ku­ći u ko­joj ste ro­đe­ni, dje­tinj­stvu. Za­to mi je ova iz­lo­žba po­seb­no dra­ga jer je po­red mog por­tre­ta mje­sto u knji­zi na­šla i ku­ća u ko­joj sam ro­đen - iskren je Re­dže­pa­gić.
„Po­di­žem ovu zdra­vi­cu za sve nas, za sve do­bre lju­de- uz­vik­nu­še svi u je­dan glas. Da sve što je bi­lo ru­žno osta­ne za­u­vi­jek iza nas, da nas kra­si do­bro i sre­ća, da nam je pu­ni­ja vre­ća, da ži­vi­mo ne sa­mo je­dan uz dru­ge već je­dan za dru­ge. Da ca­ru­je lju­bav i zna­nje, da vam je pa­met naj­ve­će ima­nje”, sti­ho­vi su zdra­vi­ce ko­ju je Dra­go­slav Du­ća Mi­la­čić, po­sve­tio auto­ru iz­lo­žbe. Ka­ko je ka­zao, i nje­gov se por­tret na­šao me­đu sli­ka­ma što mu je pri­či­ni­lo po­seb­nu ra­dost, za­do­volj­stvo...
Do­pri­nos iz­lo­žbi „Dru­ži­će­mo se još” da­li su i Vje­ra Bo­ja­nić, re­ci­tu­ju­ći sti­ho­ve svo­je pje­sme kao i Du­lja Mar­ti­no­vić iz­vo­de­ći sta­ro­grad­ske nu­me­re. Ka­ko re­ko­še svi u glas, do na­red­nog oku­plja­nja, iz­lo­žbe, dru­že­nja, već sle­de­ćeg da­na, u No­voj 2015. go­di­ni. S.R.